И ова школска година је била изузетно тешка због актуелне епидемиолошке ситуације. Ипак, најупорнији и најмаштовитији ученици и наставници успели су да се изборе са свим тешкоћама тако што су стварали и мотивисали друге да стварају. То потврђују резултати XXIX републичког конкурса са међународним учешћем „Светосавље и наше доба“ ученика основних и цредњих школа.
 
На овогодишњем конкурсу учествовало је укупно 2535 ученика из 448 основних и средњих школа. Ученици наше школе су још једном показали своју креативност и надареност.
 
На XXIX републичком литерарном конкурсу „Светосавље и наше доба“ ученика средњих школа, другу награду освојила је ученица Анђела Бучић IIIг, чији је ментор професорка Марија Глиџић. 

Пред иконом Светог Саве

Месечина је сјала у симфонији са васионом те необичне ноћи. Светли прамен сливао се низ младо племићко лице, но његова душа одавно је остарила. Сем сена које га прате, он нема сведока, а не слути да ће исте сене једном припадати нама. Пратимо те, принче, који бежиш од света под крило самоће. Твоји кораци одзвањаће кроз будуће векове.

Постоји и данас понеки ђак који те сваког јануара пронађе у срцу. Дата му је тада та свечана прилика да ускликне твом лику и имену. Он у души носи брижљиво упамћену мелодију коју мора да је некада знало свако српско дете. И широм исте земље којом си ти ходио, тог дивног јануарског поподнева, запеваће хор простором и временом раздвојених чланова, сваке године богатијим за хиљаду гласова. Млади принче, круно некаљена! Ти не хтеде да те тако позивају. Круну си закопао, злато вери уделио. Знање си пригрлио и писменост оплеменио. Твоја браћа су се у јеци рата просветила, али ти си желео да се чист од крви уздигнеш. И уздигао се јеси! Ти, твој поглед, и испоснички стас. Твоје перо и заветно слово. Твоја рука и бели темељ храма који ће стасати у вечно сјајан споменик. Знао си за поштовање, знао си за слободу, како туђу, тако и своју. Смерна рука твоја у песку је исписала идеале које ветар данашњице никад неће моћи у потпуности да разнесе. Твоје име је свиленим нитима извезено у славно сећање српске историје. Ти си њу забележио, и постао вечан део ње. Био си човек од кости, крви и меса. Но благе очи ти надземаљском жељом и надом одишу на сваком зиду на коме су исцртане.

Памти зографа и танану му златну четку којом је дао све од себе да наслика честице твог ореола. Памти списатељицу и дрхтаву јој руку којом је одјеке твог живота покушала да испише. И памти, ако можеш, свако чедо, младо или старо, које је некад у небо погледало и запитало се ко си био. Над сваком црквом, школом, сваким уточиштем и храмом, уздићи ће се она иста месечина која је тебе погледом пратила када си за светим миром потрчао. Ако нас памтиш, запамтила је и она како да осветли твоје стопе.

Анђела Бучић III/1
Ментор: Марија Глиџић